Едицијом Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 - 1914. године још од 1964. руководио је посебан Одбор Одељења историјских наука САНУ. Тим Одбором су од самог почетка руководили академици Петар Поповић, Јорјо Тадић и Васа Чубриловић, а после њиховог повлачења Одбором је руководио, као главни и одговорни уредник, академик Василије Крестић. Приређивачи едиције су познати научни радици: академик Владимир Дедијер, архивски саветник Живота Анић, академик Македонске академије наука и уметности Климент Џамбазовски, дописни члан САНУ Михаило Војводић и научни саветници: Андрија Раденић, Душан Лукач, и Љиљана Алексић-Пејковић.

Циљ читавог пројекта је да се коначно сакупе, научно приреде и објаве документи Министарства иностраних дела Србије, који су у оба светска рата претрпели велику штету, јер су, заплењени од стране аустроугарских и немачких окупатора, одношени из Србије и дељени по њиховим архивима и музејима с намером да се помоћу њих докаже кривица Србије и српског народа за избијање Првог светског рата.

Од средине 1970. године Одбор је успоставио сарадњу најпре са тадашњим Дипломтским архивом Секретаријата иностраних послова СФРЈ, а од 1982, са Архивом Србије и Југославије у Београду, у које је грађа тада коначно била смештена и у којима се и сада налази и чува, и са Архивом САНУ у Београду.

Година 1903. као својеврсна прекретница за односе у самој Србији и за њену спољну политику у XX веку, као и за историју других југословенских земаља, а и неких држава које су ратовале против Србије, узета је као почетна. Читав период од 1903. до 1914. обухваћен је у 7 књига, са једном до две, или више свезака, са по 1000 и више страница. Едицијом Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 - 1914. први пут су у целости, у оригиналу, без измена и допуна, објављена сва сачувана српска дипломатско-политичка акта од значаја за међународне односе Србије са другим државама на Балкану, Европи и свету, као и за њену националноослободилачку акцију у XX веку, до Првог светског рата. То је највећим делом дипломатска преписка Министарства иностраних дела Краљевине Србије и његових представништава у иностранству: посланстава или дипломатских агенција у престоницама тадашљих великих европских сила и балканских држава (Петроград, Беч, Берлин, Рим, Цариград, Букурешт, Атина, Софија, Будимпешта) и конзулата у Турској (Скопље, Солун, Битољ, Приштина). Томе су придодати, као допунски, још и одабрани документи спољнополитичког карактера неких других министарстава и њихових подручних органа, као и делови преписке значајнијих актера спољне политике Србије тога доба. Бројни су и оригинали страних дипломатских представки или дописа уручени српској влади као и њених мемоара и елабората на француском, немачком, енглеском и руском језику.

Грађа приказује међународни положај Србије почетком XX века притиснуте између двеју непријатељских сила, Аустроугарске и Турске, чији веома бројни поданици српске народности су, природно, желели уједињење са својом националном и државном матицом, док су обе поменуте силе то енергично и свим средствима спречавале. У исто време опште анархично стање у Турској и верски фанатизам муслиманског становништва, посебно Арбанаса, али и турских власти, уз отворену или тајну подршку Аустроугарске, смишљено је и организовано коришћен за физичко истребљење тамошњих Срба. Поред тога и Кнежевина Бугарска, још од мира у Сан Стефану 1878. гајила је претензије према словенским областима јужно од српске државне границе, која се назива „Македонијом“ и настојала је да их себи припоји. Стога је порицала тамошњем српском народу, осим у западним деловима тзв. Косовском вилајету, свако историјско и народносно право и користила се терором који је над њим у том истом циљу вршио и ВМРО (Македонска унутрашња револуционарна организација) да би га приморала да се изјасни као бугарско.

Дипломатска грађа је од изузене, капиталне научне вредности за новију историју српског народа, утолико више што су многе земље, које су учествовале у Првом светском рату, тај посао већ одавно обавиле. Из многих разлога ми то досад нисмо били у стању да учинимо, као што је већ речено, између осталог и зато што је наша дипломатска грађа у оба светска рата била предмет заплене од стране аустроугарских и немачких окупатора. То се понајбоље види по записницима посебних комисија које су образоване одмах по уласку њихових трупа у нашу државу. Окупатори су приступили систематском прикупљању наше архивске грађе коју су возовима и шлеповима односили у Аустрију и Немачку с намером да објаве одабране документе којима би се доказала кривица српске владе и српског народа за избијање Првог светског рата.

Већ током самог рата, обе зараћене стране објављивале су документа с циљем да оптуже противнике као кривце и изазиваче рата. Пошто су Версајским уговорм о миру из 1919. за рат биле окривљене Немачка и Аустроугарска, што су оне порицале, то су све некадашње велике силе, а и неке друге државе, објавиле своју предратну дипломатско-политичку грађу да би објасниле и оправдале своју тадашњу спољну политику.

Као што је већ речено, ми смо том послу приступили с великим закашњењем, делом зато што је приликом обе ратне заплене, у Првом и Другом светском рату, дошло до растурања грађе по окупаторским установама у Аустрији и Немачкој. То се десило и приликом њене реституције. Многа документа су изгубљена а многа су и оштећена. Због тога је сређивање онога што је коначно враћено у земљу у расутом стању било веома отежано и споро. Уз т, појавили су се и неки унутрашњи политички разлози због којих се није журило с објављивањем докумената. Наиме, после Другог светског рата, када је грађа почетком шездесетих година напокон допремљена из разних складишта у тадашњи Секретаријат спољних послова, његов Дипломатски архив имао је дискреционо право да не дозвољава, посебно не српским историчарима, коришћење „опасних“ докумената, тј. оних који сведоче о ослободилачкој политици Србије.

Читав посао је током ове године, када обележавамо стогодишњицу избијања Првог светског рата, приведен крају. Објављено је укупно 7 књига у 29 свезака и 42 тома. Ко год буде желео озбиљно да се бави историјом Србије, њеним тежњама и циљевима, улогом, местом и значајем у периоду од 1903. до 1914. године, ко буде намеравао да испита да ли је Србија желела рат или га је избегавала, да ли сноси кривицу за његово избијање или је недужна, неће моћи да заобиђе објављене корпусе српских докумената.